<meta name="google-site-verification" content="bbyUmh9oMZCE0Me4W3N1Wr0HLJQ9dGFkWPGuKv_htMA" />
KAKO NASTAJE PROBLEM?
DA LI KORISTITE SVE SVOJE POTENCIJALE?
Svaki čovek živi tako što se, prilagođava uslovima sredine ili sredinu prilagođava sebi koliko je to moguće. Većina nas dolazi na svet sa potencijalom za zdravo i skladno funkcionisanje i manje-više svi uspevamo da se nekako prilagodimo porodici i uslovima u kojima smo odgajani.
Dok kao deca otkrivamo spoljni svet i prilagođavamo mu se, mi istovremeno gradimo svoju sliku o tome ko smo mi i kakvo je naše mesto u tom svetu. Tokom razvoja neki načini uspešnog prilagođavanja nam postaju "omiljeni" jer su se u uskom porodičnom krugu pokazali kao prihvatljivi ili korisni, pa se njima najčešće vraćamo. Za decu je ovo pitanje opstanka i brzo uče koji načini su prihvatljivi i uspešni, a koje treba odbaciti.
Ali kako odrastamo naše okolnosti se polako menjaju. Naš svet je sada mnogo širi, zahteva veću fleksibilnost, pruža nove mogućnosti i postavlja druga ograničenja. Mi, međutim, kao da to ne uzimamo u obzir. I dalje najradije kristimo samo svoje uobičajene veštine, gurajući sva druga potencijalna rešenja u pozadinu, zapostavljajući ih i na kraju ih zaboravljamo.
To znači da sada kada smo odrasli svoje potencijale ne koristimo odgovorno i racionalno već neodgovorno i rasipnički: Sa manjim delom svojih sposobnosti se identifikujemo, a drugi, veći deo, odbacujemo i zaboravljamo kao da se radi o tuđim, a ne o našim osobinama.
ZAŠTO OVO PREDSTAVLJA PROBLEM?
Kada smo "opušteni" obično imamo iskustvo sklada i lakoće. Sve teče "kao podmazano". Ali problem primećujemo kada se desi nešto što situaciju "zakomplikuje". Nova situacija zahteva potpuno nov način prilagođavanja. Kompleksnija situacija zahteva veću fleksibilnost sa naše strane i korišćenje našeg punog potencijala. Ali mi smo upravo tada još manje svesni svih svojih potencijala i mogućnosti jer i tada u prvi plan izbija samo onaj način koji nam je poznat i za koji "znamo da funkcioniše". Ono što nam je poznato daje nam osećaj sigurnosti. Dešava se da radije "odaberemo" poznati način čak iako je bolan i nepovoljan za nas, nego neko novo, nepoznato i neizvesno rešenje.
Ova neelastičnost i uporna primena jednih te istih načina rešavanja problema izgleda kao neka vrsta očajničkog kruženja. Svaki novi pokušaj da na isti način rešimo problem, uvećava frustraciju i smanjuje šansu da se problem reši. I tako u krug... Dalje nas to vodi ka dobro poznatim, manjim ili većim problemima u životu: neuspehu, bolu, patnji, neispunjenosti, iscrpljenosti, frustraciji, bolesti...
KAKO SVE OVO UTIČE NA ODNOSE SA DRUGIMA I ZAŠTO JE TO VAŽNO?
Skoro uvek se u korenu vidljivog problema nalazi nevidljivi problem relacione prirode.
Kao što u novim i neizvesnim okolnostima posežemo za predvidljivim i poznatim rešenjima, tako je i naše ponašanje prema drugima često neelastično i predvidljivo. Čak se može reći da tu leži pravi uzrok većine naših problema. Kao socijalna bića mi smo se oformili u komunikaciji sa roditeljima i najbližom porodicom i onako kako su nas oni videli, tako smo naučili da gledamo sebe.
Kasnije nastavljamo da postojimo u odnosu sa drugim ljudskim bićima, noseći sa sobom specifičan "način zajedničkog bivanja". Svi mi postojimo na specifičan, nama svojstven način i tim specifičnim načinom pozitivno ili negativno utičemo na tok svog života, a u isto vreme i na živote onih sa kojima smo u kontaktu.