<meta name="google-site-verification" content="bbyUmh9oMZCE0Me4W3N1Wr0HLJQ9dGFkWPGuKv_htMA" />
BOL, PATNJA I PSIHOSOMATSKI PROBLEMI
Kada se dugotrajno nalazimo u zastoju, zaglavljeni na mestu koje nije dobro za nas, a sa koga ne umemo i ne možemo da se pomerimo, mi to telesno doživljavamo kao bol, a psihološki kao patnju. Ovo je najčešće praćeno manje ili više izraženim psihosomatskim problemima (lupanje i preskakanje srca, gastritis i drugi gastrointestinalni problemi, migrene, ukočenost muskulature, bolovi u leđima, vratu, gojaznost, anoreksija, impotencija, smanjeni libido, nesanica, itd...)
Patnja nije boljka koju treba lečiti. Psihosomatske tegobe se mogu lečiti, ali pošto je njihov uzrok u psihi, a samo posledica u telu, bez rešavanja uzroka, ne može se rešiti ni posledica. To znači da je patnja i bol poruka samom sebi da postoji nešto sa čim se treba suočiti.
Do psihosomatskih problema može doći iz različitih razloga, uglavnom kada se dugotrajno nalazimo suočeni sa situacijom sa kojom ne možemo izaći na kraj, a kojoj se ne možemo prilagoditi. Ta situacija ometa naše funkcionisanje i ne da nam da krenemo dalje. Naš nervni sistem zbog toga dolazi u stanje iscrpljenosti i tera nas da stojimo u mestu. Mi prestajemo da se efikasno prilagođavamo situacijama i na neki način ostajemo "ukočeni u jednom položaju". Naše telo takođe gubi snagu i biva iscrpljeno konstantnim stresom i naporom. Naše telo se bez prekida oseća kao da smo u životnoj opasnosti i kao da ta opasnost nikada ne jenjava. Kada nije u neposrednoj opasnosti, onda "strepi" od neke nedefinisane, nejasne opasnosti i tako pati. Patnja boji sve tamnim i sivim bojama.
Neki od nas su svesni patnje, neki nisu. Kada smo svesni, onda je doživljavamo kao tugu i bol. Kada nismo, osećamo je kao fizički napor i umor. Kada nismo svesni da je problem psihičke prirode i da se radi o zastoju, onda nastavljamo da sebe izlažemo naporu i sve više osećamo umor i fizičku patnju koju zovemo psihosomatskim oboljenjem. Tada idemo kod lekara i pokušavamo da izlečimo posledicu, ne lečeći uzrok. Kada smo svesni da je uzrok psihičke prirode, onda možemo učiniti nešto da sebi pomognemo. Možemo potražiti pomoć ili se podržati na neki drugi način. Možemo se, na primer obratiti psihoterapeutu.
Čak i kada smo svesni da prolazimo kroz težak i stresan period, ponekad uopšte nismo svesni kakav to uticaj ima na naše telo, naše iskustvo, naše odnose i našu okolinu.
Jer naša patnja nije samo naša. Ona se širi i zahvata sve oko nas. Mi ljudi smo stalno u odnosu sa drugim ljudima, pa se i patnja prenosi i postaje relaciona patnja. Kada se razboljevamo od psihosomatskih bolesti, tada pate i naše veze, pati porodica, deca, pate odnosi, ljubavi, brakovi i prijateljstva.
Intenzivan bol koji osećamo u patnji potiče iz najdubljih delova naše duše. To je onaj netaknuti deo u nama koji se nikad ne navikne da je i bol deo života. Taj deo je uvek iznenađen bolom, kao sasvim malo dete koje se kroz suze pita: "Zašto me ovoliko boli?"
Geštalt psihoterapija smatra da su patnja i bol tu sa razlogom, da bi ukazali na zastoj na kome je potrebno raditi. Patnju posmatramo kao simptom koji ne možemo samo prosto "lečiti", već ga iskoristiti kao putokaz i raditi na ugledavanju problema. Često je patnja ili bolest pokazatelj zastoja i zaglavljenosti. Ono u čemu se trenutno nalazimo nas boli, a boli i pokušaj da iz toga izađemo. Zato se ne usuđujemo da pravimo promene i ostajemo "zaglavljeni".
Do promene dolazi tek kada patnja zbog stajanja u mestu postane veća od bola koji dolazi od ulaska u novo i nepoznato. Terapija nam pomaže da vidimo i jedno i drgo i da preuzmemo odgovornost. Tako naš bol prestaje da bude ono što nas sprečava i postaje pokretač promene.